Pregovaračko poglavlje 29 – carinska unija i perspektive srpske trgovine

This text is available only in Serbian.


Ako bi postala članica EU, Srbija bi stoga morala da se odrekne svoje trgovinske politike, što pre svega znači prestanak postojećih preferencijalnih trgovinskih ugovora i trgovinu sa tim zemljama po EU pravilima.


Obavezna carinska unija: nema više samostalne trgovinske politike

Da bi Srbija postala članica Evropske unije (EU), naša zemlja će morati da se odrekne samostalne trgovinske politike i moraće da primenjuje zajedničku trgovinsku politiku, tako što ćemo postati deo carinske unije. Ovo u praksi znači da ćemo morati da imamo iste carinske stope u trgovini prema trećim zemljama, dok carina i sličnih trgovinskih ograničenja ne može biti u trgovini sa drugim zemljama članicama EU. Naš sadašnji trgovinski aranžman sa EU preko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) uglavnom daje slobodan pristup industrijskoj robi iz Srbije tržištu EU, kao i obratno, ali i dalje postoje ograničenja u trgovini poljoprivrednim proizvodima. Kako mi i dalje poljoprivrednih proizvoda više izvozimo nego uvozimo, ovo bi prvenstveno značilo nove izvozne šanse za naše zemljoradnike. Pozitivni uticaj članstva u EU bi za industriju (koja je već uglavnom oslobođena uvoznih dažbina) došao indirektno, preko smanjenja transakcionih troškova, kao na primer ubrzanog transporta robe jer kamioni ne bi više stajali satima na granicama, kao i izjednačavanjem postojećih tehničkih standarda sa onima u EU, na čemu se već radi.

Obavezno članstvo u STO

Jedna od obaveza koje prethode članstvu u Evropskoj uniji jeste i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), čija pravila se smatraju osnovnim u međunarodnoj trgovini. Pošto je Srbija zaključila ugovore o preferencijalnoj trgovini sa svojim glavnim trgovinskim partnerima (kao što su zemlje EU, CEFTA ili EEAU), nas ne pogađa teško to što smo izvan STO, ali to ipak u praksi otežava naše trgovinske odnose sa zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike. Koliko je važno za neku zemlju da bude članica STO da bi mogla da olakša trgovinsku razmenu svojim preduzećima, govori i to da su sve zemlje u Evropi osim Belorusije, Bosne i Hercegovine i Srbije članice STO, dok izvan ove organizacije u praksi ostaje samo par zemalja Blistog istoka i Severne Afrike.

Dve glavne stvari koje Srbija treba da promeni da bi postala članica STO jeste akcizna politika na alkohol, i zabrana prometa GMO. Kao što sam pisao u prethodnom tekstu, dok je opšte pravilo da se visina akcize usklađuje sa sadržinom alkohola u piću (po principu, viši sadržaj alkohola, viša i akciza) kod nas se ona naplaćuje prema tome od čega se alkoholno piće proizvodi. Time su manje opterećena pića od voća (rakije) od pića koja se prave od žitarica. Dok zabrana gajenja GMO proizvoda nije nešto što smeta STO, njena pravila zahtevaju da se ne zabranjuje trgovina GMO proizvodima, što je kod nas decidno zabranjeno zakonom iz 2009. Naš zakon je toliko restriktivan da postoji šala da je umesto 50-ak članova sve moglo da stane u samo jedan član zakona: da su ovakvi proizvodi u našoj zemlji zabranjeni. Ukidanje zabrane trgovine GMO, međutim, ne znači da će ovakvi proizvodi preplaviti naše tržište i da ćemo biti primorani da ih kupujemo: pojedine evropske zemlje, kao što je Austrija, imaju prilično restriktivne procedure za odobrenje puštanja u promet GMO proizvoda pa njih u praksi ima malo, a može se tražiti i njihovo obavezno obeležavanje da bi potrošači znali šta žele ili ne žele da kupuju.

Teži izvoz u Rusiju

Zemlje članice EU ne mogu da primenuju svoju autonomnu trgovinsku politiku, već moraju da primenjuju zajedničku trgovinsku politiku. Ovo u praksi znači da sve zemlje imaju iste carine prema proizvodima koji dolaze iz trećih zemalja, dok između njih one ne postoje. Ako bi postala članica EU, Srbija bi stoga morala da se odrekne svoje trgovinske politike, što pre svega znači prestanak postojećih preferencijalnih trgovinskih ugovora i trgovinu sa tim zemljama po EU pravilima. Od zemalja sa kojima Srbija ima potpisan sporazum o trgovini, u slučaju Turske i zemalja regiona (CEFTA) ne bi trebalo da osetimo neke značajnije reperkusije jer i EU sa njima ima ugovore o trgovini koji su slični. Ali ovo bi predstavljalo ozbiljan problem po naše trgovinske odnose sa Evroazijskom ekonomskom unijom (EAEU), a u okviru nje prvenstveno sa Ruskom Federacijom. Time bi naši proizvodi na tržištu ove grupacije zemalja bili suočeni sa višim carinama nego do sada, a posebno ozbiljan problem predstavljaju sankcije koje je Rusija uvela na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU, koji bi onda pogodio i nas, a voće, povrće i mlečni proizvodi čine značajan deo našeg izvoza u Rusiju.

Sa kime trgujemo?

Već sada je naš najveći trgovinski partner EU i zemlje iz regiona koje to žele da postanu. Ovo se javno vidi na grafikonima koji prikazuju izvoz robe i usluga iz Srbije. Imajući u vidu koliko je veliko zajedničko EU tržište, veliki uticaj na ekonomska kretanja u našoj zemlji imalo bi smanjenje još uvek postojećih barijera u ekonomskoj saradnji, do čega bi sigurno došlom našim članstvom u EU. Podsetimo se da mi i dalje izvozimo značajno više u malu i siromašnu ali geografski i kulturološki blisku Bosnu i Hercegovinu, nego u veliku ali daleku Rusiju.

Grafikon 1: Destinacije izvoza robe iz Srbije 2019, u milijardama USD. Izvor: Baza podataka Republičkog zavoda za statistiku (RZS)
Napomena: ovi podaci ne uključuju trgovinu sa Kosovom*.
Grafikon 2: Destinacije izvoza usluga iz Srbije, januar – novembar 2019, u milijardama USD
Izvor: Narodna banka Srbije (NBS)

Da li nam se ovo isplati?

Imajući u vidu da će do našeg eventualnog članstva u Evropskoj uniji proći još neko vreme, možemo da se nadamo da će političke razmirice između Rusije i evropskih zemalja da se do tada malo primire, što bi dovelo do ukidanja ruske zabrane na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU. Ovo bi za nas bilo najbolje rešenje, jer bi time i dalje mogli da izvozimo (doduše, pod malo težim okolnostima) naše poljoprivredne proizvode na ovo tržište. Ovo je cena koju moramo da platimo za članstvo u EU. Samo moramo da to iskoristimo najbolje moguće, imajući u vidu koje bi mogućnosti u poslovanju članstvo u EU otvorilo našim preduzećima i preduzetnicima.

Autor: Mihailo Gajić

Ovaj tekst je objavljena u okviru projekta „Zašto su EU ekonomska pregovaračka poglavlja važna? – Ka boljem razumevanju u regionu južnog Banata”, uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za sadržinu ove publikacije isključivo su odgovorni organizacija civilnog društva „Centar za edukaciju i transparentnost – CETRA” i partner – nezavisni medijski portal Pančevo Si Ti i ta sadržina nipošto ne izražava zvanične stavove Evropske unije. Projekat je deo je programa „Pripremi se za učešće”, koji implementiraju CETRA, Centar za evropske politike – CEP, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj – NALED i nezavisni medijski portal – European Western Balkans.

Last updated: November 20, 2024, 14:59